У петак 25.2.2022. године, ученици четвртог разреда гимназије и првог разреда економских и царинских техничара у пратњи са професорицом историје – Светланом Милошевић и професором енглеског језика -Љубишом Поповићем, посјетили су Спомен – подручје Доња Градина.
Логор Јасеновац је формиран за вријеме Независне Државе Хрватске, у Другом свјетском рату. У концентрационом логору Јасеновац је кроз стравичне муке уморено 700 000 невиних мушкараца, жена и дјеце. Од тога је 500 000 Срба, 33 000 Јевреја, 40 000 Рома, 127 000 антифашиста и 20 000 дјеце од укупног броја жртава .
Од укупне површине Спомен – подручја Доња Градина истражено је и заштићено 117 хектара. На том дијелу до сада је откривено 105 масовних гробница огромних димензија. Гробнице се распростиру на девет гробних поља: Тишина, Тополе, Храстови, Јасен, Баре, Кошуте, Бријестови, Орловаче и Врбе. На простору Доње Градине налази се велики број идентификованих гробних поља и гробница жртава усташког злочина геноцида, али и још неистражених и необиљежених локација. Осим масовних гробница, у Доњој Градини се налази и „Топола ужаса“. На том дрвету су усташе објесиле на хиљаде мушкараца, жена и дјеце, који су прије чина вјешања били подвргнути страшним мучењима. У Доњој Градини налазе се и остаци усташке „Творнице сапуна“ у којој су усташе од дијелова тијела логораша правили сапун.
По доласку у Спомен – подручје, ученици наше школе имали су прилику да посјете Изложбену салу у којој се налазе свједочења, фотографије, као и примјерци оружја специфични за овај логор. Након овог, обишли су неколико гробних поља, а то су: „Тополе“, „Храстови“, „Јасен“, „Кошуте“; те су имали прилику да посјете „Творницу сапуна“, као и „Тополу ужаса“, која је свједок масовних вјешања логораша. Током цијелог обиласка ученике, као и професоре, пратио је кустос – Мирко Димић, који је поред већ познатих информација, додатно предочио слику о страдањима у овом стратишту Јасеновца.
„Посјета Спомен – подручју Доња Градина поред историјског, има и васпитни значај, јер нас учи о страдању, страхотама и патњи кроз које су пролазили Срби, Јевреји, Роми и сви антифашисти које је Независна Држава Хрватска одредила као неподобне. То је мјесто страшног злочина, а посјета која има циљ да пробуди емоције и поштовање према жртвама, такође треба да нас научи да се тако нешто не смије заборављати и да се злочин не смије поновити. Ученици увијек показују велико интересовање за садржаје који се односе на наставну тему Други свјетски рат, а нарочито посјету Доњој Градини, гдје се реализује историјски час који доприноси подизању свијести. Сматрам да ученици схватају суштину одласка, а то је да се сјећање на жртве једног од најстрашнијих логора у Европи, чија је суровост превазилазила и нацистичку оснивањем логора за дјецу, мора преносити на будуће генерације. Најважнија лекција коју ученици требају да науче је препознавање шовинистичких режима, а затим дјеловање у том смјеру да се у будућности не понови Јасеновац или било које друго стратиште.
У оквиру теме „Култура сјећања“, тачније „Култура памћења“ ,на часовима историје и српског језика се анализирају садржаји са посебним освртом на страдања у Другом свјетском рату.
Много је мјеста на које бих вољела одвести своје ученике, али ако бих морала да издвојим, онда би то био Спомен – парк Шумарице у Крагујевцу, због страдања ђака и острво Видо, које свједочи о „албанској голготи“ у Првом свјетском рату“, изјавила је професорица Светлана Милошевић.
Поред часова историје, слична тематика провлачи се и кроз часове српског језика и књижевности. „Култура сјећања“, тачније „Култура памћења“ обједињује ова два предмета, те ради на ширењу националне свијести.
Више о овом рекла је Ирена Недимовић, професорица српског језика :
„Homo sapiens. Потражила сам овај израз у рјечнику и наишла на сљедеће објашњење: „разумни, умни човјек“; „научно име људске врсте“. Ако томе додамо чињеницу да нас је генијалност и прилагодљивост довела до позиције најутицајније врсте на планети, схватићемо да нам на том путу није била довољна само биолошка, него и културна еволуција.
Размишљала сам о феномену, чуду, сложеном процесу кроз који је прачовјек прошао, како би постао „homo sapiens“. Колико је само времна требало да човјек постане оно што јесте.
Наишла сам на други израз: ГЕНОЦИД (лат. genus=narod, occidere=ubiti) – „најекстремнији, најдрастичнији вид расне дискриминације“; „злочин против човјечности“; „истребљење и уништавање цијелих расних, етничких, националних, регијских и других скупина“.
Обузела ме је језа, а моје малопређашње размишљање о „homo sapiensu“ је сада било сложеније.
Како је могуће да човјек као разумно биће мучи, убија, истребљује своју врсту? И да ли је могуће да се исти претвори у звијер? Нажалост, да. Могуће је. Постоји ли начин да се тако нешто спријечи? Постоји. Тај начин се зове „Култура сјећања“. Али, као и било која друга, и ова култура се треба његовати. Треба обиљежавати мјеста страдања и потицати јавне дијалоге о култури сјећања, како бисмо спријечили нове циклусе насиља.
У склопу предмета који предајем (српски језики и књижевност) изучава се књижевност геноцида и страдање Срба, Јевреја и Рома у Другом свјетском рату.Ученици се кроз материју суочавају са дешавањима из прошлости. Тешко им је да појме страхоте с којима су биле суочене жртве.
Недавно су посјетили једно од највећих стратишта из Другог свјетског рата, Доњу Градину. Кроз разговор о историјском часу дошли смо до закључка да требамо учинити све, како би човјек био оно што суштински јесте : HOMO SAPIENS.
Његујмо културу сјећања и не дозволимо да се злочин против човјечности икада више деси. “
Анђела Станишљевић, IV гимн.
Јелена Петковић, IV гимн.
Габријела Чекић, IV гимн.
