У нашој школи је у четвртак 15. септембра обиљежен Дан српског јединства, слободе и националне заставе. Дан српског јединства, слободе и националне заставе је државни празник који се, 15. септембра, празнује у Републици Српској и Републици Србији. Празник се симболично обиљежава на дан Пробоја Солунског фронта, а празнује се од 2020. године. Циљ успостављања овог празника је оснаживање јединства између српског народа у Српској и Србији, али и јачање култа националне заставе. Под менторством професорице историје Светлане Милошевић одржана су пригодна предавања у свим одјељењима, у склопу којих су ученици изнијели своје ставове и запажања о значају овог празника. Предавања су окруњена бесједом коју је припремила Вишња Санчанин, ученица IV разреда гимназије. Вишња је веома емотивно говорила о српском јединству, слободи и националној застави, поткријепивши своје ставове веома поучним и занимљивим историјским чињеницама.
Шта је Дан српске слободе, јединства и националне заставе и зашто се тај празник прославља?
За дан који ће представљати љубав и сарадњу између српског народа и са једне и са друге стране Дрине, узет је један изузетно симболичан датум, 15. септембар – дан када су савезници, а са највећом заслугом Срби, успјели да пробију Солунски фронт.
Идеја о успостављању овог празника изнијета је у јавност након састанка предсједника и премијера Србије са руководством Републике Српске у августу 2020. године, а од исте се и обиљежава овај празник.
Циљ који има овакво јачање односа, ширење братства и љубави унутар једног народа може бити само од користи и за сваку похвалу, а један од задатака му је јачање култа заставе. У XXI вијеку се појавио проблем гдје да Срби почињу занемаривати српску националну заставу, а њено кориштење постаје неправилно, уз појаву застава погрешног облика и димензија.
Српска тробојка, како је с љубављу зовемо, треба да буде у облику правоугаоника размјере 3:2, као и да разликујемо Народну од Државне заставе. Народна застава, чији нам распоред боја од дјетињства бива урезан у трагове ума, треба да се свакодневно вијори на зградама покрајинских и локалних организација, као и јавних установа. Државна, наиме, има грб двоглавог орла са круном и њу би требали истицати само државни органи, док физичка лица, грађани, могу бирати којој ће застави дати предност.
Боје на застави се по први пут у историјским изворима појављују још у 13. вијеку, гдје је записано да је син краља Владислава I, Деса, у трезору у Дубровнику похранио заставу црвене и плаве боје. Застава се у прошлости вијорила и под турским јармом, мада потајно, јер понос је српски био јачи од било чијег терора. Званично је, од стране султана, одобрена ферманом тек 1836. године. Боје црвена, плава и бијела се називају пансловенске боје, јер их налазимо на заставама држава, регија и организација свих словенских народа.
Шта представља слобода за Србина?
Исто што и за било којег човјека, али и много тога више. Слобода је почетак, ток и завршетак сваког развоја у било којој сфери живота. Живот, развој, раст… све то иште слободу и без ње не постоји. Кад све то узмемо у обзир, запитајмо се како је српски народ вијековима живио, а да не живи. Српски народ је толико дуго био потчињен да је слобода за њега попримила укус, мирис, изглед. Могли су да је замишљају годинама, да сањаре, маштају, крше правила и траже слободу. Њихова потрага за нечим тако светим и неопходним у њима је развила једну нарочиту црту колективне личности – инат, тврдоглавост, одлучност и бунт. Одлике правих устаника, ратника и побједника.
Српска одлучност и инат исказани су у оним тренуцима историје кад су радије гинули као војници, него живјели као поданици, заправо не живећи. Битне тренутке у историји српског ратовања свакако представљају двије свима нама познате битке и зато их данас спомињем, а обје се тичу Великог рата. Прва од њих се одиграла на самом почетку рата. Након што је Србија одбила ултиматум аустроугарског цара, Аустроугарска је 28.7.1914. године објавила рат Србији. Србија је тада била површински седам пута мања са 11 пута мањим бројем становника. Балканским дијелом аустроугарске војске командовао је генерал Оскар Потјорек. Прва аустроугарска офанзива је стигла са запада, преко Дрине, средином августа 1914. године. Била је маневарска битка, дакле битка у сусрету, јер је српска војска наишла на аустроугарске извиђаче у шуми по обронцима планине Цер. Битка је отпочела у ноћи 15. августа, трајала десетак дана, а српска војска, иако слабија и технички, а и људством, надјачала је Аустроугаре, потјеравши их у бијег. Неки су успјели да побјегну назад са линије фронта, али их се доста и подавило у студеној Дрини, бјежећи пред маршом српске Друге армије. Ова побједа српске војске представља прву савезничку побједу над Централним силама у Првом свјетском рату, а позната је под именом Битка за планину Цер или Церска битка. Степа Степановић је био српски војсковођа и командант Друге армије у балканским и Првом свјетском рату. Након Церске битке је унапријеђен у чин војводе, а посљедње ријечи су му биле: „Полазите напред!“, а то су управо биле ријечи којима је своје војнике испратио у побједу на Церу. Србији је ова побједа подигла углед, а српским војницима морал. Била је подстрек за наставак ратовања. Била је зрно ината посијано за нове побједе српске војске и савезника.
У јесен 1914. године услиједила је нова офанзива Аустроугарске. Након вишеседмичне борбе, српска војска је, под наредбом генерала Живојина Мишића, а уз одобрење војводе Радомира Путника, морала да крене у повлачење. Разлог је био недостатак граната. Након одмора војске, али и савезничког снабдијевања оружјем, српска војска је кренула у противофанзиву на планини Сувобор, првих дана децембра 1914. Непријатељ је још једном натјеран у бјекство, а Србија је поново цијела ослобођена. Живојин Мишић је био српски војсковођа који се пензионисао више пута у току своје војничке каријере. Знање му, заправо, није допустило да се одмори како је замислио. Први пут се пензионисао након Мајског преврата због велике везаности за династију Обреновић. Ипак, због своје способности, војвода Радомир Путник га је поставио на дужност за вријеме Анексионе кризе. Затим се пензионисао по завршетку балканских ратова, али због својих стратешких знања је враћен на дужност почетком Првог свјетског рата, поново од стране војводе Радомира Путника. Његово вођење овог противнапада на Аустроугарску донијело му је чин војводе, а та ће битка у историји остати позната под именом Колубарска битка. Стратешко вођење војводе Живојина Мишића сматра се врхунским дјелом војне стратегије, коју је једно вријеме и сам Мишић предавао на војној академији.
Почетак краја Централних сила у Првом свјетском рату представља управо Пробој солунског фронта, који се одиграо на данашњи дан прије 104 године. Српска војска је, уз савезнике, од почетка била укључена у борбе на Солунском фронту. Мјесецима пред Пробој, на фронту је владало затишје. Затишје пред буру. Од јануара па све до септембра текле су припреме за подвиг оваквих размјера. Припремала се стратегија, наоружавали су се они оскудније наоружани, а српски војници су носили униформе и британских и француских боја.
Савезничком војском, коју је чинилпо око 620 000 војника, командовао је француски генерал Франше д Епере. Главну улогу у Пробоју имала је управо српска војска. Војници који су годинама били далеко од свог огњишта, далеко од родне груде, као да ништа није могло стати на пут. По пробоју фронта наступали су веома брзо и одлучно. Траса њиховог марша је пролазила кроз градове Скопље – Ниш – Београд. За само 45 дана прешли су 500 километара и након три године ослободили престоницу, Београд, 1.11.1918, године.
Петар Бојовић је био командант Прве армије, а учествовао је у свим ратовима од 1876. до 1918. године. Био је начелник Штаба Врховне команде и након Пробоја солунског фронта унапријеђен је у чин војводе.
Ови подвизи српске војске, српског сељака који је оставио плуг и мотику, а узео пушку, и као да се са њом родио, разгрнуо пут српској националној слободи, треба да сјаје као најсјајнији идеал на небу српске историје. Сјећајмо се, свакодневно, кроз шта су све наши преци прошли да бисмо ми сада, уживајући слободу, могли одвојити бар један дио у дану кад ћемо се, с главом у рукама, добро замислити и запитати: да ли је слобода заиста природно право човјека ако су неки народи вијековима крвљу плаћали тек мрвицу исте?
